Храм Светог Саве на Савинској ДубравиЦрква је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној страни, звоником на преслицу са једним окном и дозиданом припратом коју носи осам четвртастих зиданих стубова на западној страни. Унутрашње димензије брода су 4,20 х 6,30м, а спољна дужина објекта са припратом је 16,20 м. Засведена је подужним, сводом, а зидови су равних, нерашчлањених површина. По предању, црква Св. Саве је старија од манастира Савина. Првобитно је била посвећена Светом Сави Освећеном (Јерусалим), а освештао је Свети Сава, први архиепископ српски, по коме је читав крај добио име Савина. По архитектури веитвала се за XV вијек, а за припрату се поуздано зна да је призидана у XIX вијеку. Црква је обновљена послије земљотреса 1979. године, када је наново постављен под од камених плоча у припрати и обијен малтер са зидова. Прије почетка ископавањаотворено је неколико конзерваторских и архитектонских сонди на унутрашњим и спољним зидовима објекта. Тада нису пронађени трагови живописа. Црква Светог Саве је изграђена на касноантичком-рановизантијском слоју. Материјал овог културног слоја је уситњен и испран, а пошто се ради о кухињској и трпезној грнчарији, фрагментима опека и стакла, вјероватно би остатке архитектуре требало тражити на вишој коти сјевернозападно од цркве. Уочени су и фрагменти словенско-српске грнчарије из периода VI - VII в. Ископавање је открило једно старије и другачије архитектонско рјешење цркве. У досадашњој литератури црква је, као и оближња црква Успења Пресвете Богородице у манастиру Савина, везивана за XV в., односно за „ренесансу“ рашког схватања простора у градитељству херцега Стефана и грађењу у стилу једноставних, једнобродних готичких црквица на Приморју. Међутим, грађевина правоугаоне основе, гдје два пара пиластара дијеле унутрашњи простор на три травеја, градећи форму уписаног крста, упућује на друго вријеме и другаћије схватање простора. Општа православна, византијска концепција у форми, једноставни правоугаони камени оквир врата са полукружном, осликаном нишом изнад и скулптурална обрада камена, сугеришу византијски стил грађења, док полукружна апсида и начин зидања, пиластри који су вјероватно у почетку носили куполу, живописање и камени под, упућују на почетак рашког стила. Једнобродне, куполне цркве су широко распрострањене, од Кипра, копнене Грчке, Старе Србије, јужне Италије - до источне обале Јадрана. С обзирон на то да је црква дјелимично рушена, ми данас не можемо наслутити каква је бла кровна конструкција, нити како је ријешено кубе. Необична величина травеја подсјећa на план цркве Светог Петра у Бијелом Пољу. Стога, најстарију фазу грађења цркве Светог Саве за сада можемо помјерити у период краја XII и почетак XIII в. Основа мале цркве Успења Богородице манастира Савина, са два пара пиластара који носе иконостас и попречни, ојачавајући лук, идентична је са једном архитектонском фазом цркве Светог Саве, па мала манастирска у даншњем облику може бити само једна од фаза обнове старијег објекта, задужбина некога из породице Косача, који су се надовезали на архитектуру Немањића XI-XII в. Појава рашких планова цркава у Херцеговини XV в. везује се управо уа име херцега Стефана, док цркве XVI в. - Тријебањ, Добрићево, Добриловина, Мајсторовина - налазе узор у задужбинама Косача. Црква Светог Саве је разорена у XVI в., почетком турске владавине, а обновљена је у првој половини 18. вијека; у вријеме миграција српско становништва из континенталне Херецеговине Приморју послије млетачког освајања Херцег-Новог 1687. године. Цркву биљежи млетачки катастар из 1758. године, али се не помиње у катастрима из 1690, 1702. и 1704., тако да вријеме њене обнове можемо смјестити у период између 1704. и 1758. године."
(преузеро из рада Ђорђа и Радмиле Ћапин - "Заштитно археолошко ископавање цркве Светог Саве на Савини (Херцег Нови)", објављен у часопису "Трибунија - прилози за исторју, археологију, етнологију, умјетност и културу" бр.11-2005, Требиње 2006, Стр. 7-29.)
У свом запису о храму Светог Саве Српскога др Горан Комар наводи следеће: „Помиње се у документима са почетка 18. вијека, као фамилијарна капела херцеговачких Паликућа (Паликућића) даривана манастиру Савина", што потврђује закључак да се њена обнова може смјестити у наведени период. Послије наведених истраживања 2002. године и добијања услова саниран.
Адрес: https://maps.app.goo.gl/WxdPrNuXu35g4HTp7