На 11. Тргу од ћирилице додијељене награде „Ћириличник” и „Печат Херцега Шћепана”

У понедељак, 26. августа 2024. године на Тргу херцега Стефана, са почетком у 21 час, одржана је свечана додјела награда 11. Трга од ћирилице овогодишњим лауреатима – Српској православној богословији Светог Арсенија Сремца из Сремских Карловаца и пјеснику Благоју Баковићу.

Богословији Светог Арсенија, „једној од најстаријих образовних установа СПЦ”, како стоји на повељи, додијељена је награда ,,Ћириличник” „за изузетан допринос православној духовности, истинској просвети и свеукупној ћириличној култури”.
Жири, који су чинили књижевници: Новица Ђурић, Радомир Уљаревић, Желидраг Никчевић, проф. др Будимир Алексић и Будимир Дубак, одлуку о додјељивању ,,Ћириличника” Карловачкој богословији донио је једногласно, руководећи се свеукупним значајем који је она имала, и има и данас, у својој двјестатридесетогодишњој (230) историји.
У образложењу жирија, које је прочитао Будумир Дубак, између осталог стоји:
„Богословија Светог Арсенија Сремца један је од темеља свеукупног школства Српске православне цркве, и дубоко је уткана не само у живот српске Војводине и Сремско-карловачке митрополије, него и уопште у живот Српске Цркве и српског народа, као и у живот свеукупног Православља…

„У свом досадашњем трајању од 230 година, у сва три раздобља свога мукотрпног рада, кроз славну Карловачку богословију прошло је на хиљаде професора и ученика. Бројни њени професори и ђаци су посвједочили својим животом и примјером истинску вјерност Христу Господу и својој светој Цркви, српском православном наслеђу, и страдајући за име Божије и правду Његову, прибројани су лику светитеља и свештеномученика. Такође су многи из њенога окриља постали епископи, архимандрити, игумани, свештеници, монаси, катихете, професори, и на тај начин служили свом народу и Цркви. Међу професорима и ђацима који су стасавали под окриљем ове школе, стасао је и велики број истакнутих носилаца јавног, друштвеног, политичког и културног живота српске Војводине, Србије и бивше Југославије…
„Улога ове славне српске школе показала је кроз своју историју да њен циљ и задатак није само био просто стицање знања него цјелосно духовно, умно и морално образовање њених васпитаника, а преко њих и цијелог народа, због чега је њена улога била значајнија, и просветна мисија плодоноснија.
„Споменимо и то да је велики број полазника, као и велики број наставника ове славне школе био са простора Црне Горе и Боке Которске. Сви они су дали значајан допринос не само развоју српске црквене просвете, него и свеукупној српској духовности и култури…
Нека буде срећно ово признање њеним професорима и ђацима, који су се овјенчали наградом ’Ћириличник’, са жељом да и даље њена мисија и плодови буду од користи, и диван примјер свима у изграђивању покољења нашег српског рода која стасавају и која се образују и васпитавају.”

Награду је у име Богословије, из руку протојереја–ставрофора Обрена Јовановића, архијерејског намјесника херцегновског, примио њен ректор протојереј–ставрофор Јован Милановић, који се на њој захвалио бираним ријечима:
„Овај Трг од ћирилице, око овог чудесног храма Св. архистратига Михаила – са његовим чудесним стрелама које врхуне ка небу и све нас опомињу и позивају да не тражимо постојаног града овде на земљи, па макар га зидали и од камена – чува не више оружје и не бави се ниским вредностима. Овај Трг од ћирилице, чува слова и речи које везују не више за било каквог властодршца, него везују за Сведржитеља. Зато овом догађају нису потребни звуци, него речи које јече и звече и испуњавају овај трг и овај град истином да је само Бог вечан.

„Ја долазим из Сремских Карловаца, из града који нема ни једне куле, али је прављен тако да буде ипак кула водиља, Сион српски, онима који верују да је Реч постала тело. Осим језика и писма сличан је овом Новском и по менталитету, а после овога вечерас, убеђен сам да Херцег Нови и Сремски Карловци постају синоним, и то не само због српског збора, него и због истине о чувању вере и јединства, понекда чини се охоло и гордо, али опет на чудесан начин смирено и мирно.
„Ништа од онога што се у тој нашој кући, богословији Карловачкој дешава није наше дело, него дело наших предака, а ми мало загребемо, не бисмо ли направили рупу коју ће наши потомци да попуне… Та је наша кућа са својим народом крварила, са својим народом певала и сневала, са својим народом ишла северно, јужно, источно и западно, и до дана данашњег са својим народом, где год се он налазио, чува ту тајну Богооваплоћења, присуства Божјег у овом свету. Преко три и по хиљаде ученика отишло је из ње да би се у њу непрестано враћало… Зато ову вечрашњу награду доживљавам пре свега као аманет и као завет, да ћемо на том путу чувања ћирилице и ми тамо негде направити Трг. Стога, радујући се вечерашњем дружењу, позивам вас да будете једно са нама и у Сремским Карловцима.”

„Печат Херцега Шћепана” ове је године добио пјесник Благоје Баковић, „у чијим стиховима животворно пулсира наша најбоља лирска традиција”, као на повељи стоји. Награду му је уручио протојереј–ставрофор Радомир Никчевић, предсједник Управног одбора Трга од ћирилице. Образложење жирија је прочитао Радомир Уљаревић, а у њему је између осталог истакнуто:

„Благоје Баковић је пјесник чије дјело не трпи саопштења, несмјестиво у кратке теоријске и критичарске форме као што су саопштења и образложења, надмаша правила и превазилази оквире лирског систематизовања у уобичајене фолдере. Књижевна критика рађе не би да ризикује, али овој поезији се не жури, она рачуна са вјечношћу. А Печат Херцега Шћепана само указује на то рачунање…
„Баковић не дозива музе, оне су са њим и дању и ноћу, и на јави и у сну, он је једини пјесник кога знамо, који кад год пожели пише, док други чекају надахнуће. Надахнуће је увијек ту, за њега је надахнуће исто што и ваздух, писање исто што и дисање, урођена потреба без које живот не би имао смисла, и не би био могућ.

„Ма о чему да пјева, његова поезија је религијска, богонадахнута, па и кад пјева о жени, о љубави, о смрти, увијек је ту Бог, почев од прве књиге Жеђ под водом, Баковић пјева у славу Господњу, попут Романа Мелода, он ослушкује звучања тражећи мелодију да угаси ту неугасиву жеђ под водом… Он је на самом почетку подесио тон, изабрао метар, и преостало је само да у свој пехар сипа живу воду како би загасио ту неугасиву жеђ, која је заправо жеђ за истином, за Христом, и од те прве књиге до данас Благоја води та боготражитељска жеђ…У својим најбољим стиховима пјесник се сусрео са Оним за којим одувијек неодступно чезне, а ти стихови су несумњиви свједоци тог сусрета. Отуда, рекао би Бранислав Петровић, Баковић говори с позиције првог човека који се затекао у тек створеном свету.”
Пјесник се на награди захвалио на најљепши могући начин – бираним ријечима и стиховима:

„Од свих тајни којима је Господ даривао овај свет тајна певања је у најдивнијој вези са небом, и оним што оно кроз певача дарује земљи. Један сам од оних који верује да је та количина дара најпресуднија за онај тренутак када мисао, осећај, занос, надахнуће, прелази у реч, у звук, у мелодију матерњег језика и свега онога што тај језик носи…
„Када за нешто кажемо да је предивно, то ме пре свега подсећа на пређу и онај занат којим се наше предиље међу јавом и мед сном радиле… Захваљујући тој мојој служби у предиву и плетиву, којој служим по мери свога дара, ево мене ноћас на Тргу од ћирилице. Послао ми Херцег Шћепан свој печат по жирију, мојој браћи, да ми њиме потврди моју службу дару, роду и језику српскоме…”
Примајући „овај печат са радошћу и захвалношћу”, Баковић је захвалност запечатио стиховима насталим након што му је саопштено да је управо он овогодишњи лауреат:


„Кад млидијах да ћу поћи у заборав и у нечат,
Јавише ми једне ноћи да ми Херцег шаље печат,
по жирију, мојој браћи, тај дар с неба хитро пролит.
’Не могасмо бољег наћи’, саопшти ми Митрополит.

Тај печат је златни повој за све што на јави сневам,
сунчев зрак на песми мојој; не мојој – но коју певам!
Док помера звезда зрак ти, тоном прст на златној фрули,
Моје грло звоном чакти, не да звуку да иструли.
На ивици тога звука, невидљиве струне сретох,
са којих ми спушта рука печат дара Духа Светог.”

Вече је зналачким појањем уљепшао квартет карловачких богословаца, предвођених професором Јованом Стојановићем. Водитељ вечери је била Александра Миљанић.

Текст: Ивана Јовановић
Фотографије: Татјана Витомировић