У недјељу 6. по Пасхи – слијепорођеног, 16/29. маја, на дан спомена Преподобног Теодора Освештаног, Светог Свештеномученика Теодора, Епископа Вршачког, Светог Новомученика Вукашина из Клепаца и Светих Новомученика Сурдуличких служена је Божанствена Литургија у Саборном храму Вазнесења Господњег на Топлој. Сабрањем је предстојао протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, старјешина храма, а саслуживао је јереј Зоран Миљанић. Одговарао је вјерни народ, предвођен хором ,,Свети Сава”.
Након читања Светог еванђеља бесједио је о. Радомир, који је нагласио да је исцјељење слијепог од рођења чудо Божије, које је предмет вјековног разматрања филозофа, теолога и књижевника, јер заиста, како оздрављени слијепац рече, никада се није десило да се рођеном слијепцу поврати вид. Подсјетио је да свети оци кажу да је враћање очију у усахлу дупљу у ствари први предокус Васкрсења Христовога и васкрсења свакога човјека.
“Ово исцјељење је у ствари наговјештај васкрсења свакога од нас. Двије очне дупље су биле двије гробнице, и те двије гробнице су се испуниле видом и зато ми прослављамо овај догађај”, бесједио је отац Радомир.
Готово је идентично као када Бог ствара човјека и узима прах земаљски и дуне у њега свој божански дах и човјек постаје душа жива, тако и овдје, како је казао, Господ узима прах земаљски и мијеша га са својом пљувачком својим дахом и тиме пуни очне дупље овог слијепца и шаље га у Бању силоамску. Требало је да тај човјек оде од Христа до Бање и да вјерује да ће то чудо да се деси, “јер без вјере ни ове очи не би прогледале”.
“И заиста се десило! И није највеће чудо, кажу оци, то што су човјеку враћене очи него што од једног просјака, очигледно одбаченог и од своје породице, постаје свједок Христов, који смјело исповједа Христа”, казао је прота, објаснивши да је овај човјек, који се срео са Христом, тврде непоколебљиве вјере, иако слијеп код очију, имао божански вид који Бог даје. Јер је човјек биће које је саздано од два вида, духовног и тјелесног, а кључни органи духовни, од којих је сачињена људска душа, су очи и срце и разум.
На питање Исуса Христа да ли вјерује у Сина Божијега, исцјељени одговора: „А ко је он, Господе, да у њега вјерујем?” Када му Исус рече: „И видио си га и онај који говори с тобом, тај је”, он рече: „Вјерујем, Господе!” И поклони му се. И то је поука овога Јеванђеља:
“Свако од нас има или нема, вид, а онај који има вид, он има мањи или дубљи вид. Ево данас прослављамо мученика Вукашина из Клепаца, који је имао тај дубљи вид. Имао је очи. Онај који га је убио, свједочио је касније да су те очи, које су га прозирале и које су негдје гледале дубоко и далеко, очигледно гледале Христа спремајући се за мучеништво, да су те очи човјеку који је био демонизован изазвале гњев и он је прво те очи извадио, јер није могао да гледа такве очи. Човјек који је ђавоиман не може да гледа очи које гледају Бога и извадио му је очи”, рекао је протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и закључио:
“Имате, с једне стране, суве очи од рођења, с друге стране извађене очи, и једно и друго је на славу Божију, и једно и друго је Христа ради. И једне и друге очи су видјели Христа и зато ми прослављамо и слијепога од рођења, који је прогледао, јер тиме прослављамо своје очи, очи које виде Христа, очи које виде живот вјечни, очи које виде смисао људског живота, очи које и кад страдају виде разлог свога страдања, очи које виде оно што други не виде, Видовдане мој очињи виде Тобом видим што други не виде. Зато су важне те духовне очи, јер оне ако су у сагласију са срцем и са нашом вјером, оне нам отварају врата Царства небескога, а кад се отворе, онда и ми са овим исцјељеним, кажемо:Вјерујемо, Господе! Слава теби Господе! И Њему се поклањамо са свима светима у вјекове вјекова, амин!”