Социо-културни простор Енглеске и Лондона током 18. вијека указивао је на једну темељну кризу друштва, сада већ, колебљивог по питању традиције и културе. Можда то не би ни представљало нешто тако важно и упозоравајуће да није ријеч о чињеници да је англосаксонско друштво темељно почивало на чињеници хришћанске традиције којом се и васпитавало. Отуда су се сви празници тицали хришћанског духа и хришћанских вриједности којима су васпитаване генерације. „Божићна бајка”, Чарлса Дикенса долази у времену у којем су тешка индустријализација земље и технолошки развој нагло раздвојили друштво на богате и сиромашне. То је било вријеме у којем су дјеца радила тешке послове у згуснутој атмосфери фабрика, и тамо у неком кутку, не тако ријетко, губила животе. Слика друштва у којем дијете мора да ради указује не свеопшту кризу савремености. Другим ријечима, традиција која је служила сврси да хуманизује друштво, под налетом индустријског времена, вршила је тешку и насилну дехуманизацију. Отуда Дикенсу идеја да романом за дјецу (али и за све генерације) освијести пут новој хришћанској ренесанси у тешком индустријском императиву тог времена. Послодавац, господин Скруџ, у филму, на питање свога радника да добије одсуство за божићне празнике, даје одобрење, али под условом да то одсуство не буде плаћено. Да ли акумулација рада у којем човјек страда и себе даје кроз радни дан бива довољна да у људском смислу надокнади нечије одсуство са посла? Гдје смо се то изгубили и одлутали тако далеко да не видимо ближњег који пати – то наглашава филм.
Иако филм наглашава потредбу бриге за ближњима ипак овдје је посреди више идеја хуманизма. Божићни духови у филму представљају персонификацију моралних вриједности. Оно суштинско је изостављено – Рођење Богомладенца, Богочовјека, Господа који долази у свијет да се побрине за ближње – смисао Новог Завјета, Црква као мјесто сусрета Бога и људи. Након филма раговараћемо на ову тему.